Kakva sam ja to mama?

Moja drugarica i ja, povremeno praktikujemo virtuelno ispijanje popodnevne kafe. Kad smo se čule pre neki dan osetila sam da je naročito uznemirena i iznervirana. Rekla mi je kako je isprovocirana kritikama upućenim na njen račun i kako preispituje svoje postupke u poslednjih par godina, od kada je postala roditelj: “Što se više trudim u svojoj nameri da detetu obezbedim što bolje uslove za život, nailazim na prepreke i osude koje ne mogu više da ignorišem. Komšiluk, rodbina, vaspitačice, druge mame, svi imaju nešto da kažu, a najčešće je to baš suprotno od onoga što ja radim, što planiram ili želim za svoje dete. Stalno neko nešto kritikuje – što joj daješ slatko ili što joj ne daješ slatko, zašto dojiš i zašto ne dojiš, osećam se kao mama ludak koja ne zna šta radi a svi drugi bi to radili bolje.“

Tu noć sam puno razmišljala o njoj i o konkretnom problemu koji muči većinu mladih mama. Nisam čak uspela ni da ga definišem i jednostavno verbalizujem, kako bih možda istražila tuđa iskustva i pokušala da dođem do nekih smernica i saveta, kako se nositi sa mama-sramom. Kada šef kinji zaposlenog, kažemo mobing, kada dete kinji drugo dete, vršnjačko nasilje, ali koji je naziv za zabadanje nosa jednog roditelja u odluke drugog. Struka kaže da se taj oblik ponašanja zove vršnjačko nasilje nad roditeljima. Je li vam to poznato? Jeste li se nekada osetili kao žrtva istog?

Neposredno nakon rođenja deteta, mame se suočavaju sa pritiskom u vezi sa dojenjem, pravilnim uvođenjem nemlečne ishrane, pravilnim nošenjem i uspavljivanjem bebe, sa rečenicama koje počinju sa Trebalo bi, a nagomilani pritisak je faktor rizika za iscrpljujuće i stresno stanje.

Kod moje drugarice, sve je počelo ovako… “Kada sam ostala u drugom stanju stvarno nisam imala pojma šta me očekuje, ali sam bila beskrajno srećna i smirena. Blisko okruženje me je gledalo tako da se nikada nisam osećala ženstvenije, a potpuni stranci su me tretirali sa dodatnom ljubaznošću i nežnošću. Međutim, moje uživanje u oslobođenom mestu u Gsp-u je imalo cenu. Kada je termin? Ju još toliko, a vidi koliki ti je stomak, jel momčina? Aha, ćerka… Kako će se zvati? Lepo, lepo, a jel to srpsko ime? Priznajem da me to tada nije doticalo, ali su se komentari nastavili i sve više su dobijali karakter osude.”

Potpuno sam je razumela, svega se sećam iz istog perioda svog života, užasno mi je sve to smetalo, samo što nikada do sad nisam to zapravo verbalizovala i pokušala da toj pojavi nađem definiciju i mesto. Sećam se kako sam razmišlljala o tome kako je proces pojavljivanja u parkiću sa detetom vrsta inicijacije, i da je važno biti prihvaćen u taj klub mama tamo. I što su pravila inicijacije bila stroža, moja želja da se pridružim normalnim mamama je bila sve veća.

Drugarica mi je isto to pričala o sebi: „Znaš kako su me otvoreno prozivali da nisam normalna što maltretiram dete od tri meseca, sa svojim ’hipi’ pristupom ranog skidanja pelene. I šta sam ja radila? Odabrala sam pasivni pristup odobravanja, zarad izbegavanja socijalne distance. Značilo mi je da budem deo tima. Trebalo mi je da pričam sa nekim, sa drugim mamama.

I evo sad, gledam mame koje mesecima planiraju proslave rođendana, biraju igraonice i torte i osećam se postiđeno. Mi smo zimus organizovali žurku u parku. Deca su sama pripremila dekoraciju, a mi doneli posluženje, par svetiljki i eto žurke sa više zabave i manje stresa, sa više ljubavi i manje trošenja, sa više radosti i manje stvari. Međutim, sutradan sam čula da je jednom tati bilo ispod časti da se smrzava napolju i on nije došao. Ali nije ni njegov sin, koga moja ćerka obožava. Osećam grižu savesti, jer šta ako upropastim društveni život sopstvenom detetu... Sećaš se kad sam imala spontani pobačaj? Znaš kako mi je tad jedna komšinica dobronamerno prenela da se priča po parkiću da izgledam kao štrašilo i da bi možda trebalo da povedem računa kako izgledam. Ok, stavrno mi tad nije bilo ni do čega, osećala sam se i tužno i ružno i tako sam verovatno i izgledala, ali ne brine me to, imam ja dovoljno samopouzdanja, brine me druga stvar. Roditelji pričaju kod kuće i ne vode računa da li to slušaju njihova deca. I šta kada malo porastu i kada moja ćerka krene u školu? Šta ako joj priđe drugarica i kaže joj: tvoja mama izgleda kao strašilo? Kako bi to uticalo na moje dete?... I onda sam se setila svog detinjstva i trenutka prvog svesnog vršnjačkog nasilja koje sam iskusila, kada su me zadirkivali što moja mama nije Srpkinja i što ima čudno ime. I ja sam svoju ćerku nazvala po njoj. Pa stvarno se zapitam, kakva sam ja to mama?”

Postiđeno je završila priču i duboko se zamislila…

A ja znam da je ona divna i posvećena mama, najbolja mama za svoju ćerku i da je sa njom sve u redu. Ohrabrujem je da bude istrajna u svojim dobrim roditeljskim odlukama i da se otarasi nepravednog mama-srama i pritiska drugih. Drugi će morati da poštuju njene odluke, baš kao što ona poštuje njihov izbor. Uostalom ona je takva osoba koja nikada ne bi dozvolila da joj neko spočitava izbor fotelje u dnevnoj sobi, pa zašto bi dozvoljavala da joj pričaju kako da odgaja svoje dete?

Upozorenje:

Postoji strašno stanje koje se širi unaokolo i pogađa nas kada to najmanje očekujemo.

Ne prenosi se kapljičnim putem, već isključivo putem razmene mišljenja.

Evo kako funkcioniše: nonšalantno započinjete razgovor i sagovorniku kažete: “Milica baš uživa u pauzi od obaveza u vrtiću“. "Pauza?" odgovori vaš prijatelj. "Pa to neće biti dobro za nju? Mi smo našu Sofiju upisali na online vrtićki program i već primećujemo napredak.“

I to je to: vi ste žrtva iznenadnog napada vršnjačkog nasilja nad roditeljima. Dobra vest je da je moguće kontrolisati ovo stanje. Bar jednostrano.