Preživljena noćna mora roditelja

Preuzeto sa ScaryMommy

Autorka originalnog članka: Nicole Hughes

I pre aktuelne pandemije, moja generacija mama je već bila preplavljena osećajem krivice u vezi sa roditeljstvom. U isto vreme dok smo zasnivali svoju porodicu, društveni mediji su eksplodirali u našem svakodnevnom životu. Pinterest se rodio iste godine kao i moje najstarije dete. Facebook, Instagram i gomile blogova stvorili su nedostižne i besprekorne vizije majčinstva. Gradila sam svoju ličnost ciglu po ciglu i trudila se da moja fasada bude nalik savršenim mamama sa mreža.

Trebalo mi je nekoliko godina i nekoliko dece, ali sam uspela da se otarasim destruktivne navike upoređivanja. Moja samoprocena sada više nije vezana za ono što rade druge mame, za principe dečije ishrane ili za sposobnost foliraže. Umesto toga, pitam se: „Znaju li moja deca da su najvoljenija na svetu?“ I potrudim se da uvek mogu da odgovorim sa „Da“.

Ipak, u poslednjih nekoliko nedelja, osetila sam da me vreba krivica. Bilo je već dovoljno teško biti mama male dece u ovom virtuelnom svetu, a onda se na sve još nadovezala pandemija koronavirusa. Kako su se škole zatvorile, društvene mreže su eksplodirale idejama kako da novonastalu situaciju prilagodimo svojoj deci. U tom uzburkanom vulkanu nije bilo lako pronaći prave savete, pa sam pojednostavila i skoncentrisala se na ključne reči:/ Prepirke / Svi su gladni, opet / Rad od kuće, kako preživeti/ Ulepljen tepih / itd ....

Pored redovnih mama mora, prouzrokovanih zbog osećaja da ništa ne postižem, osećala sam krivicu zbog toga što me frustriraju sopstvena zdrava deca, koju sam ja vaspitala.

Namećemo sebi preveliki pritisak da „treba da uživamo u svakom trenutku“, što se trenutno kosi sa zdravim razumom. Roditelji misle: „Moramo uložiti sve svoje vreme i energiju u decu, jer šta kada odrastu?“ I što je najgore, prećutkujući pomislimo: „Šta ako jedno od naše dece umre? Da li ćemo opako zažaliti što se nismo bar pretvarali da se igramo sa njima, uvek i u svakom trenutku?"

Pa… razumem. Pre skoro dve godine smo u trenutku izgubili svog savršeno zdravog, negovanog, trogodišnjeg sina u tragičnoj nesreći. Nalazim se u novoj dimenziji i imam utisak da ne koračam životom, već da puzim po jami pakla, a njegova smrt redefiniše sve u šta sam verovala o majčinstvu.

Da samo mogu da se vratim u tu užasnu noć i promenim budućnost? Kada bih samo mogla da menjam svoj život za njegov?

Ali Bože, kad bi to funkcionisalo…

Naš sin je znao da je obožavan. Život mu je bio ispunjen ljubavlju, a ja ne želim da osećaj žaljenja preplavi našu porodicu i da baci senku na njegove radosti koje su još utkane u svaki kutak našeg doma. I ta ljubav nije umanjena jer sam ga ponekad pustila da gleda crtaće.

Pobrinite se da znaju da su voljeni, a sve ostalo će doći na svoje mesto. U tome je tajna!

Ipak, u poslednjih nekoliko nedelja, nagomilani slojevi mama mora izazvali su paniku u meni. Komentari onih koji nemaju decu, dodatno su me obeshrabrili. Znam da nam ljudi žele sve najbolje, ali saveti poput „igrajte društvene igre!“ zvuče frustrirajuće.

Najizvesnije je da će moja deca biti van škole do septembra, hej, pet meseci! Ne možemo da idemo u parkić, na sport, a ne možemo čak ni da posećujemo njihove bake i bake. I naša deca su, životnu rutinu koju su poznavali, promenila preko noći. Ovo nije samo zavejani dan ili slučajno dosadni ponedeljak. Čak i ako igramo neku glupavu igru, šta sa preostalih 23 sata. I tako mnogo, mnogo dana… Naravno, usred haosa nastupili su i trenuci mira i sreće koji su iznedrili novu svrhu. Ne uzimam više vreme provedeno sa svojom decom zdravo za gotovo, jer znam za alternativu.

Ali, i dalje je svakako razumno da se roditelji osećaju preplavljeni morama. A, priznanje slabosti i osećaja poraza nije znak sebičnog roditeljstva. Upravo zbog toga što svojoj deci dajemo iskrivljenu verziju sebe, osećamo se iscrpljeno. Zašto roditelji moraju biti stidljivi kada priznaju da su povremeno umorni i frustrirani? Postoje fizički zahtevi kao izazov roditeljstva, zbog nedostatka sna i energije koja nije komplementarna sa živahnim klincima. Ipak, čini se da mentalni izazovi mnogo više iscrpljuju energiju od skakanja unaokolo.

Neprekidno pratim vesti, jer pokušavam da budem informisana, a i jako brinem zbog mogućnosti da se moja deca razbole. Moj muž je anesteziolog i mora da radi, jer je u prioritetnoj službi, ali šta ako se on razboli? Ko će čuvati moju decu ako se ja razbolim? Plašim se…

Moji ogromni strahovi srećom nisu kontinuirani, već se jedva sakupe u dva minuta u komadu, jer… vreme je za užinu, beba plače, starije dete je u školi u sobi pored, korpa sa vešom nikada nije prazna, a mnogi u isto vreme i rade od kuće. Ovo je, pre svega, jedna velika mentalna bitka, ali nije produktivna. Dakle, prekidam tu toksičnu naviku. Mama more više nisu dozvoljene u mom životu!

Nakon 11 godina roditeljstva, fokusiram se samo na aktivnosti koje nas ispunjavaju, koje deluju za moju porodicu i moju situaciju, a vi pronađite svoje.

Dok sam se nosila sa tugom zbog gubitka deteta, naučila sam da tuga može da postoji paralelno sa srećom.  Shvatila sam da nam je dozvoljeno da istovremeno budemo i osoba i mama.

Još jednom napominjem, volite svoju decu, provodite vreme sa njima (ali ne baš svaki minut), a ostalo će doći na svoje mesto.

Priredili Deci je dosadno

Orginalni teskt dostupan na https://www.scarymommy.com/corona-guilt-mom-guilt/